Коронарна ангиографија или коронарографија представља рендгенско сликање коронарних артерија уз помоћ катетера у који се убризгава контрастно средство које пребојава унутрашњост крвних судова и омогућава њихову визуализацију.Сама процедура се ради тако што се, након давања локалне анестезије, пунктира радијална артерија (препоручен приступ, користи се данас у преко 80% процедура) или феморална артерија. Затим се селективним пласирањем врха катетера водича у остијум леве или десне коронарне артерије омогући селективна коронарна ангиографија. Након тога у складу се налазом се, одлучује за даљи медикаментни третман,приступа се перкутаној коронарној интервенцији или пацијент упућује на хируршку реваскуларизацују миокарда. Перкутана коронарна интервенција се започиње тако што се уводи специјална жица (водич) преко које се на евидентираним местима сужења пласира балон катетер и уради предилатација. Преко исте жице се затим, по претходном уклањању балона, пласира и имплантира стент инсуфлацијом балона на који је стент кримпован. Често се потом уради и постдилатација балоном ради потпуне експанзије стента и адекватног пријањања уз зид коронарне артерије.

Стент је цевасти жичани уређај чија је намена одржавање величине попречног пресека, или увећање или отварање лумена шупљих цевастих структура у организму, као што су крвни судови, мокраћни канали и сл. Стентови могу бити направљени од метала или биоразградивих материјала. Године 2003. почело је коришћење стентова који ослобађају лек (енг. drug-eluting stents – DSE) што је допринело смањењу појаве рестеноза. Ова врста стентова полако ослобађа антипролиферативне лекове директно у плак током наредних неколико месеци од имплантације.

Индикације за перкутану коронарну интервенцију

1.Хронични коронарни синдром
Најчешћа клиничка индикација за PCI је симптоматска ангина пекторис – бол у грудима, када тегобе перзистирају упркос примени медикаментне терапије као и присуство доказа исхемије неинвазивним или инвазиним тестовима.

2.Акутни коронарни синдром
a) Код пацијената са акутним инфарктом миокарда који се презентује елевацијом СТ сегмента (СТЕМИ) у електрокардиографском запису ради се тзв. примарна перкутана коронарна интервенција. Услов је да се интервенција мора урадити правовремено, у адекватном временском интервалу (унутар 120 мин. од постављања дијагнозе).

б) Код болесника са акутним инфаркотм миокарда без елевације СТ сегмента одлука термину инвазивне стратегије, која подразумева коронарну ангиографију праћену индикованом PCI се доноси након процене и стратификације ризика. Инвазивна стратегија лечења се код ове групе болеснике дели на непосредну (<2 часа), рано инвазивну (унутар 24 часа) и инвазивну процедуру током хоспитализације.

Компликације
Савремена перкутана коронарна интервенција захваљујући развоју технологије и супериорнијој фармакотерапији има веома мали ризик од компликација. Најчешће процедуралне компликације јесу хематом на месту пункције, дисекција коронарне артерије и знатно ређе може доћи до перипроцедуралног инфаркта миокарда (око 2%), као и смртног исхода (0,5%).

Антитромбоцитна терапија
Код пацијената код којих је спроведена перкутана коронарна интервенција обавезна је употреба антитромбоцитне терапије. Избор лекова, комбинације, као и трајање терапије зависи од начина реваскуларизације, клиничких ентитета, као и карактеристика пацијента. Стога се стратегија медикаментног лечења доноси од стране кардиолога/надлежног лекара, уз редовно контролисање пацијената! Савремена двојна антитромбоцитна терапија (енг. dual antiplatelet therapy - DAPT) подразумева примену ацетил-салицилне киселине у дози од 75-100 mg уз неки од лекова из групе инхибитора P2Y12 рецептора (клопидогрел, тикагрелор, прасугрел).

Посебан изазов код употребе антитромбоцитне терапије јесте ризик од крварења (крварење из носа, појава свеже крви у столици, присуство црне столице, појава модрица по кожи тела или било која друга манифестација крварења). Одлука о прекиду или наставку терапије у овим случајевима се доноси проценом односа исхемијског ризика и ризика крварења, те је неопходно што пре јавити се надлежном кардиологу или изабраном лекару.

Враћање уобичајеним дневним активностима зависи од клиничког статуса односно од индикације због које је рађена PCI. У случају хроничног коронарног синдрома, у већини случајева након 2-5 дана се може наставити са уобичајеним дневним активностима и шетњом. За почетак других интензивнијих физичких активности неопходно је консултовати се са лекаром. Када је у питању акутни коронарни синдром, потребно је дужи временски период иѕбегавати теже физичке напоре(месец дана, и више), често и накнадни рехабилитациони третман, који се обавезно одређује према препоруци кардиолога.

У ИКВБВ свим пацијетнима који су подвргнути перкутаној коронарној интервенцији са имплантацијом стента и/или балон дилатацијом се по протоколу заказују контроле за месец дана и то код интервентног кардиолога који је урадио интервенцију, а све у циљу ради адекватног праћења пацијената, као и правовременог увида у потребу за додатном дијагностиком или интервенцијама. У склопу поменуте контроле од пацијената се тражи да приложи свеже лабораторијске анализе, крвну слику, маркере бубрежне и јетрене функције, липидног статуса као и маркера некрозе миокарда.

За најбоље резултате лечења потребан је тимски приступ лекара и пацијента. Уз спроведену интервентну процедуру као што је перкутана коронарна интервенција, непоходна је редовна употреба препоручене како антитромбоцитне тако и остале фармакотерапије, редовне контроле код лекара, престанак пушења, дозирана физичка активност, редукција телесне тежине уз адекватну исхрану, као и контрола вредности крвног притиска, и вредности шећера и масноћа у крви.